КНЕГИЊА ОЛИВЕРА,

Источник - http://www.czipm.org/princeza-olivera-lazarevic.html

 

     Оливера Лазаревић рођена између 1373 и 1376. године на српском двору у Крушевцу, као најмлађа кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице. Била је најмлађа међу кћерима али не и најмлађе дете српске кнежевске породице. Лазар и Милица су имали седморо деце: Мару, Драгану, Теодору, Јелену, Оливеру, Стефана и Вука.

   Иако се Оливерино рано детињство одвијало у време припрема Србије за Косовски бој, то није ометало одгој младе кнегиње да постане веома амбициозна, образована, самосвесна и енергична млада девојка, баш какве су биле и њене старије сестре.

     Након Косовског боја у којем је погинуо прво турски султан а затим је погубљен кнез Лазар, српска држава пада на плећа удовице, кнегиње Милице. Милица је одлучила да остане у Србији и склопи мир са Турцима, прихватајући вазалност Бајазиту, сину султана Мурата и владару османске империје. У овом миру, Србија, као вазална држава, према Турској је имала обавезу да плаћа висок новчани данак и да даје помоћ у људству за потребе османске војске. Као залог за испуњење ових обавеза, кнегиња Милица је била приморана да преда Бајазиту своју најмлађу и једину неудату кћер Оливеру. Млада кнегиња Оливера је била одведена у Бајазитов харем у тадашњој османској престоници у Дренпољу (Једрену), око 250 километара источно од Крушевца. 

   Српски народ је био свестан тежине мајчинске одлуке кнегиње Милице, као и храбрости и терпенија младе Оливере, па је тако, по предању, велики број људи сачекивао поворку са Оливером, и пут од Крушевца до Једрена, јој посипао ружама.

   Долазак у харем и ново животно окружење, за православну девојку од око 16 година, сигурно је представљао велики стрес, запажа теолог Никола Гиљен. Али, пошто је млада кнегиња била изузетно интелигентна, образована и васпитана, успела је, уз помоћ природне сналажљивости, не само да прихвати нови живот него да се и поред тога бори за своју земљу.

   Оливеру је из Крушевца у Једрене одвео њен брат Стефан. Тамо ју је предао султану Бајазиту и обећао му покорност Србије као турског вазала. 

   Харем је био сложено, опасно и затворено друштво, пуно интрига и строге хијерархије, изоловано од спољашњег света. Главна у харему је била султанова мајка, која је била задужена за ред и која је имала велику моћ над робињама којих је било по неколико десетина или чак стотина. Робиње су имале различите положаје и статусе, па су тако, тек пристигле робиње имале статус аџамије тј. почетнице, а у зависности од својих способности и султанове воље, оне су временом прелазиле у више рангове као што су: џарија (обична робиња), шагирда (шегртица), гедиклија (у рангу калфи), уста (мајсторица за различите дужности према султану). Усте које су обављале оно што се данас зове ''брачна дужност'' називале су се хасећијама. Шеријатски закон прописује могућност султану да има четири хасећије које би са њим ступиле у шеријатски брак, а када ступе у брак, хасећије се називају кадунама, а уколико кадуна султану роди сина, она се назива баш-кадуна. 

   Оливера султану није родила децу и била је кадуна.

   Према турским изворима, Оливера Лазаревић је била ванредно лепа и паметна, и имала је велики утицај над султаном. У њиховим записима они је називају Српкиња девојка, а неки турски хроничари, као што је Ашик-паша Зада негативно понашање султана приписују управо њој, јер пише да му је о свим државним пословима ''шапутала на уво''. Ашик-паша, као правоверни муслиман, усредсређује се на повољно султаново понашање према каурима (неверницима, како су Турци називали Србе и остале немуслиманске народе) и када говори о миру Турака са Србима, он каже: ''Када се девојка састаде са Ханом, оствари се оно што се желело.'' Из те реченице се може закључити да је Ашик-пашамислио на огроман утицај Оливере на Бајазита у корист Срба.

   О Оливериној духовној моћи сведочи нам и то да је она, и поред тога што је била кадуна, законита жена султана, задржала своју православну веру. Чак је и за време боравка у харему одржавала контакте са српским манастирима, и својевремено је из харема послала Покров за ћивот са моштима Стефана Првовенчаног, у манастир Студеницу.

   Године 1402. Османска империја улази у рат са Монголима. Турском војском је заповедао султан Бајазит, а монголском кан Тамерлан. Тамерланова војска је била двоструко јача, а на страни Турске, осим оклопника које је довео кнез Стефан Лазаревић као вазал, није било војске која би се могла супротставити Монголима. Стефанови оклопници су били заогрнути црним ламбрекинима са златом извезеним крстовима, у знак сећања на Косовски бој и погибију кнеза Лазара, и као такви, у Тамерлану су изазивали осећај дивљења. Стога је Тамерлан, након битке, која је била погубна за Турке, задвљен српском војничком вештином, пустио све српске војнике на челу са Стефаном да се врате у Србију, а Турци су остали заробљени. Стефан је са собом повео и султанију Оливеру, која је са харемом била у Бурси, за време ове Ангорске битке. По предању, Бајазит је умро у монголском заробљеништву.

   Са Бајазитом није имала деце а после њега није била удата.

     Оливера долази са Стефаном у Београд, Стефан тада постаје деспот, јер су све земље Бранковића, након Вукове смрти, 1398. године биле под окриљем Лазаревића а Оливера наставља да живи у Србији. Након смрти свог брата, деспота Стефана Лазаревића, који се упокојио у Господу 1427. године, у старим списима налазимо да је Оливера одлазила у посету Дубровнику, којег је напустила њена сестра Јелена, преселивши се на острво Бешка, на Скадарском језеру, где је изградила манастир и живела као монахиња. Јелена Балшић је своју сестру, Оливеру Лазаревић називала и другим именом – Деспина. А тако су је звали и дубровчани. Они су се према њој опходили са највећим поштовањем, чак су имали и фонд за њено издржавање током боравка у њиховом граду.

   Још један документ у којем сазнајемо о Оливери јесте запис из 1443. године када је умрла њена сестра Јелена Балшић. Пре смрти, она је оставила Оливери златну икону и 200 дуката које је Оливера требала да потроши на помене својој сестри Јелени и да подели сиромашнима.

   После тога, више нема помена Оливериног имена у документима. Историчари се слажу да је она била жива и наредне године јер Константин Јиричек тврди да се њено име помиње и наредне године у једном неименованом дубровачком документу.

   Србијом је у то време, накод 4 године изгнанства, владао Оливерин и Јеленин сестрић Ђурађ Бранковић, који се након Сегединског мира враћа на власт у Србији. Вероватно се, те 1444. године и Оливера вратила у Србију, где је, како каже Константин Филозоф, после година странствовања умрла у својој отаџбини. Она је тада имала око 70 година.

   Не зна се где је сахрањена.

   Српска православна црква, руковођена оценом Константина Филозофа, прихватила је Оливерину жртву као жртву за спас хришћанске отаџбине и народа. И поред тога, Оливера, за разлику од неких чланова њене породице, није канонизована.

• Извор текста и фотографија монографија Принцеза Оливера, заборављена српска Кнегиња, издавач Фонд „Принцеза Оливера“, Београд 2009.

Анджелка Цвийич. МУДРЫЕ И УМЕЛЫЕ ПРАВИТЕЛЬНИЦЫ.

Ђурађ Бранковић на Есфигменској повељи 1429. године 

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:mara-brankovic                                                                                                                                                                       Спољнополитичке прилике у којима се налазила Српска деспотовина биле су изванредно тешке будући да је држава била укљештена између надмоћних суседа: Угарске краљевине и Османског царства. Деспот Стефан је и краљу Угарске и османском султану дуговао вазалну заклетву, а одржавање равнотеже између две зараћене силе било је све теже. Ђурађ Бранковић је изненада позван из Зете у Београд пошто је деспот Стефан Лазаревић 19. јула 1427. преминуо недалеко од Крагујевца. Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1387—1437) је уговором у Тати из маја 1426. признао Ђурђа за наследника безчедног Стефана, али је Ђурађ заузврат морао да прихвати тешке обавезе, између осталог и враћање Угрима Београда, Голупца и Мачве. Односи са Османлијама били су још захтевнији и опаснији будући да су се султанове војне постаје и провинцијски великодостојници већ налазили по јужним српским градовима и трговима. Поред тога, војска Мурата II је још 1425. провалила у Србију и од тада мира са Османлијама није било, тако да је чак и сахрана деспота Стефана Лазаревића у његову задужбину, манастир Ресаву, морала да се обави на брзину, у страху од блиских сусрета са турским одредима[10]

Деспот Ђурађ је покушавао Србији да обезбеди мир, те је стога морао да балансира између Угара и Турака и да и са једнима и другима одржи добре односе[13]. Да би то постигао, посегао је и за склапањем политичких бракова — удао је своје две кћерке за владаре двају супротних страна — Катарина (такође позната и као Кантакузина) је 1433. удата за грофа Улриха Цељског[13], братића Варваре, жене угарског краља Жигмунда, док је Мару, према Дуки[18], запросио сам султан Мурат II                                                                      

Серия сообщений "Церковь, монастырь":
Часть 1 - Монастыри и храмы Сербии и Черногории
Часть 2 - Из сербской истории
...
Часть 15 - Церковь святого Александра Невского в Белграде
Часть 16 - Труд святителя Николая Сербского «Десять Божиих заповедей»
Часть 17 - Мара и Оливера
Часть 18 - Свято-Пантелеймонов монастырь на Афоне
Часть 19 - Елена Анжуйская и монастырь Савина
...
Часть 24 - Противостояние
Часть 25 - Цркве и манастири у приморју
Часть 26 - Монастырь Чириловац в Черногории

Серия сообщений "Исторические факты":
Часть 1 - Когда умирает надежда...
Часть 2 - Монастырь Острог
...
Часть 22 - Владимирская икона Божией Матери
Часть 23 - Церковь Св. Дмитрия в Колашине
Часть 24 - Мара и Оливера
Часть 25 - РЕЛИКВАРИЙ С МОЩАМИ ВОЛХВОВ ИЗ СОБОРА ГОРОДА КЁЛЬНА
Часть 26 - Герцег-Нови
...
Часть 42 - Церковь Богородицы Здравие в Которе Cskva Gospa od Zdravlja
Часть 43 - Madonna della Corona
Часть 44 - Монастырь Савина в Которской бухте