Алекса Šantić ( Алекса Шантић)- поэт, родился 27 мая 1868 г. в  столице Герцеговины  Мостаре. Здесь прошла большая часть его жизни, за исключением коротких отъездов в Любляну и Триест. Многие его лирические стихотворения стали популярными народными песнями, их поют до сих пор.                                                                                                                                          O mili časi, kako ste daleko!
Vi, draga lica, iščezla ste davno!
Pusta je soba... moje srce tavno...
I bez vas više ja sreće ne steko'...

Kandilo i sad pred ikonom tinja,
I sad je pozno predbožićnje doba;
Al' gluha jama sad je moja soba,
A ja list sveo pod bjelinom inja.

Поэзия Шантича глубоко человечна и искренна. Такие стихотворения, как «Мать», «Наш старый дом», «Весна», «Слеза», «Останьтесь здесь», по силе выраженного чувства и по богатству поэтических образов не имеют равных в сербской поэзии.                                                                                                                                                                              Dragan Stojnic (Aleksa Šantić) - I opet mi dusa sve o tebi sanja

ШАНТИЋЕВО РОДОЉУБЉЕ И БОГОЉУБЉЕ

  "Молитва моја празан говор није, ни лажна кротост што пред крстом клечи.Молитва моја није број ријечи, но освештени огањ што ме грије..."                                                                        Наш велики песник Алекса Шантић написао је много песама посвећених Богу. Све су на свој начин лепе, надахнуте јаком вером, а једну посебно памтимо. То је она мало дужа песма – Претпразничко вече у којој се песник сећа детињства, кад је породица на окупу и припрема се за Божићне празнике. Ако се нешто може назвати срећом онда је то та претпразничка атмосфера о којој пева Шантић. Има ту и радости и сете, али иза свега стоји јака, искрена и једноставна Шантићева вера у Бога. Нема ту никаквог мудровања. Шантић је побожан човек и песник као и његови земљаци, ''прости'' људи из народа. Његови стихови су надахнути том вером која им даје крила да се вину до небеских висина. Због тога су Шантићеве песме надживеле време.И Шантић, као и многи песници боготражитељи, зна да постоји само један пут спасења – пут Богочовека Христа. У песми Ми знамо судбу он исповеда свету Православну веру, потпуно светан да без Бога не можемо ништа добро учинити, а да смо са Њим силни ко планинска река.Велики песник носи у срцу онај пламичак вере из детињства, о чему пева и Десанка Максимовић и многи други песници.
У песми ''Моја молитва'' он нам, на једноставан али убедљив начин, казује шта је за њега молитва. То није празан говор, није број речи, ни лажна кротост него онај тајанствени огањ што нас озари кад ујутру чујемо топло појање са грана, или кад преко родних страна видимо реку покрај златних жита. Читајући његову песму ''Моја молитва'' враћамо се у детињство и сећамо се села и завичаја, кад увече изнад плавих брда блага црвен плане. Али он то не говори само због свог доживљаја сеоске идиле и лепоте, него што у том часу зна одакле долазе ти тренуци среће, зна да у тим тренуцима слави Господа. Ако примиш оног што грца у јаду, под студеним небом, и утешиш га сољу и хлебом, и огријеш му ране ватром срца, знај да у том часу с Богом збориш, пева Шантић знајући шта значи помоћи једном од оних малих сиротих људи што се спомињу у Јеванђељу.
Написано је много текстова о Шантићевим песмама. Највише их је о стилу, језику и форми, а најмање о суштини. A поготово је мало критичара који су се удубљивали у Шантићеве песме посвећене Богу. На те песме су гледали углавном из даљине, не доводећи их у везу са Шантићевом јаком вером. А он, у својим песмама, јасно и гласно, из срца, исповеда свету Православну веру. Сами наслови: Молиш се, Под Острогом, Родио се Спас, Песма библијска, Ми знамо судбу, Бадње вече, Моја молитва, Бог се смиловао, Претпразничко вече... показују куда стреми песниково срце. Стреми ка путу Богочовека Исуса Христа, све до Голготе, ка путу Спасења. Шантић није оптерећен стилом и формом, или неким другим спољним ефектима. Као што монаси практикују унутрашњу молитву, молитву срца или умно-срдачну молитву, тако и песник пева своју песму срца. У ствари, велики број Шантићевих песама су праве молитве – молитве срца.Ево како се велики песник моли својом песмом ''Молитва'': /''Боже који си у простор бескрајн / Дао ми свијет који не зна нико/ У душу моју унио луч сјајни/И на болове ме и страдања свик'о.../ Дај ми у срцу кап твоје милости/ И стишај буру подивљале ћуди:/ Да могу праштат гоњења и злости/ И цио свијет пригрлит на груди.../.( Миладин Петровић  )

                    Моја молитва

Будите свети!... Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!
Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
Но освештени огањ што ме грије.
Кад у дну поља јутро ме затече,
Па чујем топло појање са грана,
И гледам како, преко родних страна,
Ријека покрај златних жита тече;
Ил' када тихо по брдима плавим
Вечери миле блага црвен плане,
Ја у те часе, знам, Господа славим!
Примиш ли у дом онога што грца
У сињем јаду под студеним небом,
И утјешим га са сољу и хљебом,
И огријем му ране ватром срца;
У светом чувству када силно горим,
Па руке ширим да загрлим свијет,
Све људе, земљу, сваки грм и цвијет,
У ове часе, ја знам, с Богом зборим...
Будите свети!... Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!
Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
  Но освештени огањ што ме грије.                                                                                                                                                                                                                                           Много прекрасных стихов поэта посвящено природе. Aleksa Šantic -Proljeće

На стене морской  крепости старинного города Адриатики Герцег-Нови выбиты строки, посвящённые Боке Которской (Бока-Которская бухта)

BOKA

Naša mila Boko, nevjesto Jadrana,
Pokrivena nebom kô od plave svile,
Ljepša si od tvoje primorkinje vile
I svjetlija si od njenog đerdana.

Nikada se tebe nagledao ne bi'!
No da mi je jedno: da postanem valom
Sinjega ti mora, pa pred tvojim žalom
Da vječito šumim i da pjevam tebi.

I da s tobom gledam na tvoj Lovćen plavi!
Pa jednoga dana, kad se gospod javi,
Kad orlovi naši visoko zabrode

I sa tvojih ruka panu gvožda tvrda,
Da pobjednu himnu slušam s tvojih brda,
I da s tobom slavim dan zlatne slobode!

Aleksa Šantic, 1906.

BOKA

Our dear Boka, Adriatic spouse,
Who covered the sky of blue silk,
You are more beautiful than yours coastal naiad
And the lighter you are from her necklace.

Never saw you they would not!
But to me one thing: to become a wave
You must be blue, and in thy sadness
To eternally rustling, singing to you.

And with you I look into your blue Lovćen!
So one day, when the Lord appeared,
When our high flying Eagles

Even with your iron hand of Hard Pan,
To listen to the triumphant anthem of your hills,
And to celebrate with you the golden day of freedom!

Aleksa Šantić, 1906.

Aleksa Šantić (Cyrillic: Алекса Шантић) (May 27 1868 – February 2 1924) was a Serbian poet from Bosnia and Herzegovina.                              Источник-http://pbogotrazitelji3.blogspot.ru/ 

Серия сообщений "Культура, музыка":
Часть 1 - Виноградники Фрушка-горы
Часть 2 - Музыка Сербии
Часть 3 - Монастыри и храмы Сербии и Черногории
Часть 4 - Алекса Шантић
Часть 5 - Милорад Павич Биография Белграда
Часть 6 - Помощь Иоанна Грозного сербам
...
Часть 18 - Рождество в Черногории и Сербии
Часть 19 - Рекомендации туристам (Сербия и Черногория)
Часть 20 - Сербский молодежный хор «Единство»